Aleksandra Aidini i Nikos Poursadinis, glumci iz filma "Trilogija 1: Polje suza", kojima je pripala čast za zatvore večeras 33. FEST

Sve je kao grčka tragedija

Večeras se zatvara 33. FEST. Svečanoj ceremoniji zatvaranja prisustvovaće Aleksandra Aidini i Nikos Poursadinis, glumci iz filma "Trilogija 1: Polje suza", umesto reditelja Tea Angelopulosa, koji je zbog bolesti otkazao svoje gostovanje.

* Ovo su praktično bila vaša prva iskustva na filmu. Kako je došlo do toga i kako je izgledalo raditi sa Teom Angelopulosom na početku karijere?

- Aleksandra Aidini : Ja sam još bila u školi kada me je Teo Angelopulos odabrao da igram u filmu. Nisam mogla da verujem jer je sve došlo tako iznenada. Kasting direktor me je video u školi tokom ispita. Radili smo na filmu dve godine veoma naporno i to je bilo veliki iskustvo za mene. Naučili smo toliko toga. Učili smo o glumi kroz rad od tako velikog učitelja. On je za nas bio kao učitelj. O tome nije lako govoriti ili izraziti sve kroz reči. Bilo je zaista naporno ali i iskustvo, iz koga smo dosta toga naučili.

Nikos Poursadinis : Naša saradnja je trajala dve godine i još uvek pokušavam, dve godine posle svega, da shvatim šta se zapravo desilo. To je jako dobro zato što se mnogo toga desilo. Sve je to za mene bilo kao početak zrelosti. Ne samo kao glumcu, već i kao čoveku.

*Da li vam se sviđaju filmovi Tea Angelopulosa i da li je bilo teško sarađivati sa njim?

AA : Da budem iskrena, sve do momenta kad smo počeli da radimo nismo imali prilike da pogledamo njegove filmove. Ovo nisu filmovi koje možete videti na televiziji ili u bioskopu. Kada je napravio svoj poslednji film mi smo bili veoma mladi. Kada smo saznali da ćemo raditi zajedno, došli smo kod Nikosa i svi zajedno gledali gomilu njegovih filmova. Imam nekoliko favorita. Onaj koji mi je zaista ostao u srcu je „Put u Kiteru“. To je veoma poetičan film. Osećate se kao da slušate muziku i putujete kroz slike bez mnogo reči, a osećanja vam dopiru sa ekrana. Učite o istoriji naše zemlje, o čovečanstvu...

NP : Šta je ostalo da kažem?

*Da li je bilo teško sarađivati sa njim?

NP: Teška je bila situacija. Raditi dve godine po zimi. Čekali smo po 12 sati da oblaci naiđu ali kada smo bili na snimanju sa gospodinom Angelopulosom sve loše bi nestalo. Sve je bilo kao magija. Na neki magičan način on bi vas smestio u neki novi svet, koji je potpuno drugačiji od vašeg. To je bio veliki dar koji nam je dao.

* Recite nam nešto više o vašim likovima, Eleni i Aleksnadru?

AA : Nikos, možda da ti počneš, pošto je moj lik vezan za tvoj...

NP : Ja sviram harmoniku, imam veliku želju da odem u Ameriku, da živim američki san. Ali iznad svega ja volim Eleni, smatram da ništa nije preče od naše ljubavi. Kad je snimanje počelo, pomislio sam da naša potreba ili ambicija pokreće radnju, ali zapravo naša ljubav je ta koja pomera granice. Napustili smo naše selo, zbog naše ljubavi. Ostali smo zajedno zbog ljubavi koju smo osećali jedno prema drugom. Teško je reći bilo šta o mom liku, bez da ništa ne kažem o njenom. Oni su vezani na način na koji ne možete pričati o njima odvojeno.

AA : Sve počinje iz ljubavi ovo dvoje mladih. Možda je važno reći da nije samo problem da oni održe svoju ljubav, već je problem i u periodu u kome se radnja odigrava. Oni su izbeglice iz Odese. Priča počinje 1918. godine i u tom periodu se dešavaju mnoge loše stvari kao što je diktatura, Građanski rat u Grčkoj... Iako oni puni energije započinju ljubav, sve se raspada. Helen je mlada, zaljubljena, ima decu sa čovekom kojeg voli i, malo po malo, ona gubi sve što ima. Sve je kao jedna tragedija, jedna velika grčka tragedija, kao u doba starih grka.

* Vas dvoje ste veoma mladi glumci. Iako je ovo ljubavna priča, u njoj ima mnogo tragedije. Da li je bilo teško igrati ove likove?

NP : Težina ovog lika je u tome što je on čovek koji nema ime. On se zapravo zove Aleksandar, jer se svi glavni muški likovi u nekoliko Angelopulosovih poslednjih filmova zovu Aleksandar. Rekao mi je da je ovo putovanje Aleksandra kroz sve njegove filmove. Meni je bilo jako teško da razumem da je on čovek koji traga, čovek s Odisejevim pogledom, koji ne glumi, već posmatra šta se dešava. On je posmatrač. Ali mislim da je gospodin Angelopulos bio veoma direktan u onome što je hteo da mi uradimo. Mislim da mi je trebalo više iskustva iz života da bih mogao da uradim nešto više. Isto tako mislim da je on hteo da mi pokažemo ono što smo naučili, ono što mi posedujemo sada sa 22 godine.

AA : Mislim da je on to uradio s namerom. Izabrao je dva mlada glumca, pa iako smo bili bez iskustva, na neki način smo za njega bili čisti, bez preglumljavanja. On je mogao da uzme od nas ono što bi osećali u ovoj atmosferi. To je ipak veliki teret, za nas, jer vi morate da iskažete osećanja mnogih ljudi koji su živeli u tom dobu. Ali kada ste tamo, i kada gledate u oči gospodina Angelopulosa, sve bi nestajalo i sve bi ponovo bilo o pogledu, o poeziji, o svetu koji bi vas pokrenuo.

* Aleksandra, ti si dobila priznanje od European Films Promotion za zvezdu u usponu? Kaži nam nešto više o tome?

AA : To se desilo prošle godine u Berlinu, gde je osnovana ta Institucija. Otišla sam tamo i upoznala sam mnogo mladih glumaca iz raznih delova Evrope. Oni su nam pružili priliku da se povežemo sa agentima, kasting direktorima, producentima... Ja sam veoma stidljiva osoba, nisam imala mnogo iskustva s ugovorima, ali najbolja stvar u celoj priči je biti tamo, s evropskim glumcima mojih godina. Pričala sam s njima, prenela svu magiju našeg filma u Berlinu, jer je naš film bio tamo prikazan. I to je bila za mene velika čast što sam bila odabrana.

* Šta se dešava dalje?

NP : Mi smo još uvek u školi. Završavamo ovog juna, a posle ćemo videti šta nam život nosi...

* Kako planirate da iskoristite vreme dok ste u Beogradu?

NP : Ne znamo još...

AA : Nemamo mnogo vremena, ali imamo naše mape i sada ćemo se uputiti prema centru.