Sve što se dešava u bioskopu je laž!

* Recite nam nešto o vašem novom filmu "Bombon, pas“?

- Film „Bombon, pas“, kao i prethodni, snimao sam u Patagoniji. To je pusta oblast, veoma vetrovita, veoma suva, potpuna pustoš. Tamo živi malo ljudi... Glavni lik filma "Bombon, pas“ je čovek koji je ostao bez posla. Nezaposlenost je veliki problem u mojoj zemlji. Imamo milione ljudi, koji pokušavaju da nađu posao. To je dramatičan problem, ali sam ja pokušao da od toga napravim komediju. To nije komedija u pravom smislu, već komedija s dramatičnom pozadinom.

* Zašto birate da radite sa naturščicima?

- U poslednja dva filma "Historias minimas“ i "Bombon, pas“, nisam radio sa glumcima. Glumci nisu realni. Glumci su uvek stvar fikcije. Ja volim da radim sa neprofesionalnim glumcima, jer od njih uvek dobijete nešto drugačije. To nije ni bolje ni gore od saradnje s glumcima, ali je nekako drugačije. To je kao dokumentarac. Pokušavam da pravim svoje filmove na tankoj liniji između fikcije i dokumentarca.

* Da li time pokušavate da prikažete različite karaktere?

- To ide otprilike ovako. Napravim prvu verziju scenarija i onda krenem u potragu za glumcima. Da bih našao odgovarajuće likove intervjuišem na stotine, hiljade ljudi iz stvarnog sveta. Kada odaberem glumce, onda prepravljam scenario da bi lik bio blizak njima. Jer kad radite s naturščicima, morate da izbalasirate i stopite lik i osobu u jedno. Kada imate glumca, onda od jedne osobe pravite drugu. U ovom slučaju ja se prema njima postavljam na potpuno drugačiji način.

* Izjavili ste da mimika govori mnogo više od reči...

- U tome i jeste lepota. Ja bih njima mogao da kažem: "Stavi olovku ovde i onda pođi...“. Ne, to je nemoguće, jer oni nisu glumci. Umesto toga ja se ponašam kao kad pravim dokumentarac. Uključim dve kamere i zabeležim sve što se dešava. I magija nastaje u montaži. Kad radite s naturščicima morate mnogo da snimate. Kamera je uključena na setu i između setova.

* Tokom karijere, napravili ste ogromnu pauzu od 13 godina. Šta ste radili u tom periodu?

- Ja sam primarno radio kako komercijalni direktor. Imam svoju kopaniju za produkciju reklama. Kako da vam kažem, pravljenje reklama je unosan posao. I tako sam odlagao svaki sledeći projekat. Moj prvi film je bio veoma uspešan i osvojio sam Srebrnog lava na filmskom festivalu u Veneciji. Kada vam je prvi film veoma uspešan, sledeći je uvek problem. A ja sam napravio loš film. U njemu je igrala jedna srpska glumica, Mirjana Joković, znate je? Mnogo fina devojka. Posle tog filma radila je sa Kusturicom na filmu "Underground“... U njemu je takođe igrao i Danijel Dej Luis.

* Zašto mislite da ste napravili loš film? Šta vas je razočaralo?

- Izgubio sam kontrolu nad filmom. I izgubio sam entuzijazam rada na tom filmu već tokom prve nedelje snimanja. Mislim da je razlog taj što sam snimao film na engleskom jeziku. A engleski nije moj maternji jezik i bilo mi je jako teško da uspostavim kontakt sa glumcima na drugom jeziku. Ne znam... Samo znam da ga mrzim (smeh...). Ali mislim da je bilo poučno to što sam napravio loš film.

- U jednom momentu ste rekli da kada bi naš nervni sistem bio savršen, film ne bi bio moguć, jer je film zasnovan na fizičkom defektu ljudskog roda. Možete li to prokomentarisati?

- Evo ovako. U bioskopu je sve farsa. Od samog početka! Vi vidite kontinuirani pokret, ali on u stvari ne postoji. To je jedna prevara. Vi zapravo imate 24 kadra u sekundi, ali vama se čini da vidite kontinuirani pokret. Kad bi naš nervni sistem bio savršen videli bi 24 različite slike. Sve što se dešava u bioskopu je laž! Princeza nije princeza, kralj nije kralj... Između ljubavnika nema ljubavi, sve je farsa. Zato se ja trudim da pravim filmove bliske dokumentarcima, da pokušam da napravim nešto stvarno. I u mojim filmovima se dešavaju iskrene stvari, tu nema glume, već samo realnost. Mimika, izrazi, osećanja su iskreni. Na primer, Huan Žuega, glavni lik, u stvari je moj vozač. On vozi moja kola do parkinga ispred moje producentske kompanije. To je njegov posao. Kad se snimanje završi, on se vraća svom uobičajenom poslu. I u njegovom životu, nije uobičajeno da mu aplaudira 400 ljudi. I zato je njegova emocija na ekranu iskrena.