Metod Pevec, reditelj i scenarista i Danijel Hočevar producent filma "Pod njenim prozorom"

*Glavni lik u Vašem filmu je žena - kako izgleda oblikovati lik žene sa muške strane, s obzirom da ste reditelj i scenarista.

Metod Pevec : Zanimljivo pitanje koje mi do sada niko nije postavio. Po meni je stvar jednostavna. Ja sve svoje priče posvećujem ženama jer mi se čini da je žena na filmu slabo zastupljena kao glavni lik. Retko se piše za ženski lik i te teme su manje eksluzivne. Muškarci uopšte ne pišu glavne ženske likove. A kada ih žene pišu, pišu za moje pojmove, previše sa feminističke strane, sa nekim feminističkim stavovima koji meni, jednostavno nije potreban. Ja sam nepristrasan i to je ono što je glavno u mojim pričama o ženama. U ovom slučaju, to je priča o jednoj tridesetogodišnjoj devojci koja treba da reši pitanje da li da ima dete ili da nema.

*Tu se provlači i njen odnos sa majkom...

MP : Odnos sa majkom uvek je problematičan. Majka je nešto sasvim suprotno. Ćerka je introvertna i senzibilna, čak hiper senzibilna čini se, a majka je vrlo ekstrovertna, vitalna žena koja zna šta hoće i nema problema sa muškarcima

*Kroz film se provlači kriza u godinama, ali da li je u pitanju kriza ćerke, koja preživljava svoje tridesete bez pravog oslonca, ili majke?

MP : Sigurno su obe u krizi. Ako se realno gleda, kriza počinje u tridesetim i traje ceo život.

*Gospodine Hočevar, kada ste dobili scenario Gospodina Peveca, šta Vas je privuklo da krenete u realizaciju?

Danijel Hočevar : Taj scenario je imao izuzetno dug razvoj. Započet je sredinom devedesetih.

MP : To je bila kratka razvojna faza koja je trajala sedam godina...

DH : Da, tako da je teško reći šta je bilo na početku. Scenario je bio drugačiji. Imao je glavni ženski lik koji nije bio baš puno sličan onome što je nastalo. Ja se više ne sećam šta je bilo na početku.

MP : Bolje je tako, ne daju ti pare, ali ti daju vreme da razradiš scenario...

DH : Saradnja je bila zanimljiva upravo zato što je došlo do promene u glavnom liku. Žena glavni lik, već sama po sebi, vrlo je retka u svim kinematografijama ovog centralno-evropskog prostora. Ako preskočimo tih deset godina od početka, sada možemo reći da smo bili jako srećni što smo napravili film u kombinaciji koja je uključivala slovenačku televiziju kao partnera i sredstva fonda koja su bila namenjena za TV produkciju. Pošto smo mi to snimili i izmontirali, videli smo da taj film može izdržati veliko platno i onda je slovenski filmski fond ušao sa sredstvima za prebacivanje, jer je film bio snimljen na digitalnom formatu.

* Namenjen za televizijsko emitovanje?

DH : Da, ali smo već od početka razmišljali i računali na to da ćemo film prebaciti tako da smo sve te tehničke stvari uzeli u obzir već tada. Vodili smo računa o tome kako se tehničke stvari rade, da ne bi imali problema kasnije. Mislim da smo to dobro odradili.

* Da li je teško naći sredstva sa strane?

DH : Užas! Kod nas je to jedan zatvoreni prostor, pretpostavljam kao i ovde u Srbiji. Nema nekih privatnih ulagača, nema sponzora koji bi bili zainteresovani, nema ni državnog mehanizma koji bi sponzore gurao tome pa onda, ako nemaš televiziju, ako nemaš neki mali iznos novca za produkciju od fonda, ti si vrlo brzo iscrpeo sve svoje mogućnosti na filmu.

* Da li je bitna ideja scenarija ili nešto drugo prilikom sakupljanja sredstava?

MP : Mi imamo taj stari komunistički sistem. Direktor sastavi neku komisiju a, obično, u toj komisiji sede neki ljudi koji nemaju veze s filmom jer oni neće da uzimaju filmadžije. U mom slučaju, tamo su godinama sedeli neki od kojih jedan ima veze sa marketingom i jedan je filmski kritičar, koji je bio čak i najgori.

* A kakve su mogućnosti za koprodukcijom sa zemljama EX YU? Vi ste, gospodine Hočevar, već radili koprodukciju za "Sivi kamion, crvene boje"...

DH : Da. Sada se stvari otvaraju zato što su sve države bivše Jugoslavije postale članice Euroimage, pa postoji mogućnost dobijanja sredstava sa strane ako imaš barem još jednog partnera iz druge zemlje. To je u redu zato što je to ipak neki zajednički kulturni prostor. Znamo jedni druge a i jezik nije tako različit da ne možemo da se sporazumemo. Uz to, postoji i jedna zajednička prošlost i kultura pa je mnogo jednostavnije, a pogotovo kada radiš film koji nema neke specifične političke ili tematske težine.

* Slovenački film nekada i slovenački film sada. Da li postoji neka povezanost?

MP : Postoji jedna velika cezura između onog filma i ovog filma. Fakat je da ona generacija koja je radila filmove do kraja sedamdesetih i osamdesetih jednostavno ne radi više zbog čega mi je žao.

* Šta je to izazvalo?

DH : Mislim da je do toga došlo jer su oni bili navikli da rade u jednoj dosta bogatoj filmskoj produkciji. To je bio sistem od koga ne postoji viši. Autori su se adaptirali na taj novi sistem koji je nemilosrdan, koji nema respekta - ili preživiš ili propadneš. Mlađi autori su bili spremni da reskiraju i rade neki film budzašto samo da se napravi, a ta srednja i starija generacija režisera su radili u tom sistemu državnog filma gde svakih par godina ti dolaziš na red da radiš svoj sledeći film. I onda odjednom, firma je propala! Nastale su privatne produkcije i trebalo je snaći se, raditi brže i ekonomičnije i komercijalnije na neki način, pošto je slovenački film druge polovine osamdesetih godina bio sindrom za nešto što je potpuno negledljivo, što je nekomercijalno. Dakle, sve te stvari su se nagomilale i kada je sistem propao, ljudi nisu znali šta da rade i oni koji su snimali kvalitetne stvari su se u tome izgubili, i tu je nastao veliki rez između onoga što se dešavalo pre i onoga što se dešava sad.

MP : A promenili su se i ukusi publike. Danas je slovenački film sto puta gledaniji od američkog. Ako je gledanost američkog filma četrdeset hiljada ljudi, slovenački film je videlo bar deset hiljada ljudi više. Publika voli slovenačke filmove.

* To je pozitivno u celoj ovoj priči?

MP : Jeste, ali fali ljudi za veće tržište (smeh...)

DH : Problem je u tome što je tržište jako malo pa, iako napraviš jako dobar film za čak stohiljada gledalaca, ti ni sa tim ne možeš pokriti troškove.