Okupili smo reditelje osobenih filmskih izraza

Kako ste došli na ideju da napravite ovaj omnibus?

Nikolaj Nikitin : Dobio sam poziv od kulturne fondacije "Relations" iz Berlina. Pitali su me za mišljenje na čemu bi bilo korisno raditi na filmu u Istočnoj Evropi. To je fondacija koja podržava kulturne projekte u Srednjoj i Istočnoj Evropi. Oni su znali da imam iskustva u tome, pošto radim za Berlinski festival kao selektor filmova iz te regije, tako da sam u toku sa dešavanjima u tim zemljama. Na jednom sastanku predložio sam ideju da bi mogli da radimo sa mladim rediteljima iz manjih Istočnih i Srednje evropskih zemalja, gde filmska struktura nije toliko razvijena i gde naročito mladi talenti, veoma dobre mlade filmadžije, imaju finansijske prepreke u realizaciji svojih projekata iako su već napravili jako dobre filmove. Oni su rekli - to zvuči kao dobra ideja, zašto ti to ne bi uradio? Ja sam rekao super, hoću, ali samo ako bih imao umetničku slobodu i producenta kraj mene kao što je Herbert, koji je bio upoznat sa celom pričom pre sastanka. A ima i iskustva u radu sa mladim ljudima, snimao je u Kirgistanu i zna šta znači biti daleko od Nemačke. Dobio sam zeleno svetlo i uzeo sam odgovarajuće vreme da pripremim projekat, potražim odgovarajuće režisere, da razgovaram s njima. Da prođem kroz zemlje i nađem mlade reditelje sa kojima želim da radim i pre svega da pronađem temu koju ću zadati režiserima da na osnovu nje napišu scenario. Tema je generacija. Očigledno je da se radi o jednoj generaciji filmadžija. Oni su svi između kraja dvadesetih i srednjih tridesetih godina. I shvatio sam da ću napraviti veće ujedinjenje ako spojim režisere istih generacija različitih zemalja, nego da izaberem režisere različitih generacija jedne zemlje. Onda sam počeo da putujem po istoku i srećom svi moji prvi izbori su odmah pristali da rade. Rekli su da bi voleli da rade s nama i da im se dopada što verujemo u njih. Ja sam rekao da imam potpuno poverenje u njih, da odmah počnu sa pisanjem, da malo porazgovaramo o tome, i onda ću vas sve spojiti da se upoznate. Prvu osoba sa kojom sam se našao zapravo bio je Stefan Arsenijević u julu 2003, jer sam bio oduševljen njegovim filmom "(A)torzija", koji sam odabrao za Berlin. Rekao sam Stefane, želim da radim sa tobom, ti si jedan od razloga zašto želim da ovo radim. Volim Srbiju, volim Beograd i za mene je bilo veoma važno da on bude deo ovog projekta. Srećom on je pristao i imali smo sjajnu premijeru na otvaranju Berlinala, imao sam sjajnu saradnju sa veoma posvećenim i talentovanim režiserima tokom proteklih godinu i po dana.

* Šta je vas gospodine Švering privuklo da budete deo ovog projekta?

Herbert Švering : Na prvom mestu Niki mi je rekao da ima ideju za ovaj projekat, koji mi se činio kao savršen način da proširim svoje vidike kao producent. Iako sam imao iskustva van Nemačke, rad sa šest različitih zemalja, sa šest mladih režisera, biće koristan u budućnosti ne samo u razvoju ovog filma, već i nekih priča za dugometražne filmove s nekima od njih. Najviše me privukla prilika da radim u Istočnoj Evropi s pričama kakvih nema u Nemačkoj. To je bilo sjajno iskustvo u radu sa njima a i svakako je pokrenulo nova komešanja o scenarijima koje radimo u Nemačkoj. Imali smo priliku da dosta naučimo jedni od drugih.

A na drugom mestu otkrili smo da smo tokom ovog procesa rada na pričama, pravili smo određenu sponu između ovih šest zemalja. Niko osim Nikija nije znao ovih šestoro, a oni se međusobno nisu poznavali i to je predstavljalo određeni izazov. Imali smo osećaj kao da radimo u jednoj radionici i da spajamo ljude od Bugarske do Rumunije, od Rumunije do Srbije... I možete se osećati izuzetno srećnim da dobijete ovakvu priliku kao producent. Naravno, ovo nije bilo lako, jer raditi sa šest partnera podrazumeva dosta putovanja, komunikacije i ne možete pretpostaviti kao će publika kasnije reagovati. Bilo je mnogo improvizacije, jer smo počeli sa radom u aprilu, a nismo imali zatvorenu finansijsku konstrukciju. Jedno od glavnih pravila produkcije je ne počinjati projekat ukoliko niste obezbedili finansije, a mi smo počeli sa radom odmah, da bismo ga završili u 2004. godini. Sada smo pozvani na mnogo festivala širom sveta i to mi je drago, jer ovaj film nije nešto što možete napraviti svake godine, a ova godina je za mene bila potpuno "Izgubljeno-nađeno"

* Šta je bilo prvo, potraga za režiserima ili potraga za zemljama sa kojima želite da sarađujete?

NN :U suštini to su bili režiseri iz zemalja s kojima sam znao da želim da sarađujem. Na primer, poznavao sam Stefana a želeo sam da radim sa Srbijom, poznavao sam Kornel Mundruco i takođe sam želeo da radim sa Mađarskom... Isto tako sam želeo da radim s Bugarskom i poznavao sam producenta Stefana Kitana koji vodi filmski festival u Sofiji i znao sam da je on dobro povezan. Rekao sam mu da želim da radim s njim, da ne mogu da se odlučim za režisera ali da imam neke ideje. Dao sam mu temu i rekao da popriča s nekoliko mladih ljudi koje poznaje, koji mu se sviđaju i za koje misli da su sposobni. Srećom, naišli smo na i Nadiju Kosovu, koja je imala najmanje iskustva, ali smo jako zadovoljni, zato što je napravila sjajan posao. Birao sam režisere zbog njihovog specifičnog stila. Svi imaju sopstven, dobar filmski izraz, znaju kako da ispričaju priče, veoma su jaki i lični u svojim filmovima... I naravno tragao sam da međusobno ne budu previše slični, prilično bliski, bilo mi je jako bitno da imam šest različitih pogleda na film.

HŠ : Ideja je bila da sarađujemo sa zemljama za koje znamo da imaju problema u izradi filmova i kojima je potrebna podrška i ovakva ko-produkcija. Za nas je bilo važno i da sarađujemo sa mladim produkcionim kućama. Naša kuća postoji već pet godina i meni je predstavljalo izazov da radim upravo sa mladim producentima, a ne s velikim studijima. Osećam da smo pored režisera ostvarili mrežu između producenata i jedva čekam ponovnu saradnju. Nadam se da ćemo napraviti barem dve-tri priče u narednom periodu sa nekim od ovih režisera.

* Da li ste se plašili ako im date previše slobode, da li će uspeti da ostanu na pravom putu?

HŠ : Pošto je on bio umetnički direktor nije bilo slobode (smeh)

NN : Ne, ne... Imali smo tačan dogovor na početku, vi ćete pisati scenario, ali ću ja čitati svaku fazu i moja reč će biti poslednja. Iako ja imam osećaj da je scenario dobar, on se ne uklapa u našu tema koja je generacijska. Morao sam obratiti pažnju ne samo da svaka epizoda valja, već da sve zajedno čine jednu celinu. U dva slučaja smo imali ovakvu situaciju, ali u veoma ranoj fazi, pa smo uneli izmene na vreme. Interesantno je kako smo počeli od devojčice kao glavnog lika u priči i polako smo prešli do majke. Ono što je specifično u ovom projektu je timski rad. Bilo je veoma uzajaman, jedinstven i zaista iskren, kao i prijateljstvo između ovih ljudi koji su se okupili na jednom mestu. Svakom režiseru je mnogo značilo što su znali da oko sebe imaju pet kolega na čije mišljenje mogu da se oslone.

HŠ : Bitna stvar pri produkciji ovakvog projekta je odstraniti ego u celoj priči. Nema ljudi koji su manje ili više bitni. Svi morate biti na istom nivou i svi morate da se zabavljate i uživate u onome što radite Ovo nije posao gde je bitan novac i gde su bitni ugovori. Morate igrati sa malo rizika, ali takav rizik je dobar za mlade producente i režisere. Jednom ovakvom projektu bilo je potrebno dve do tri godine. Dobro je znati da nije samo bitan novac, fondacija, televizijski partneri već da je ponekad potrebna kombinacija profesionalnog prijateljstva i poverenja.