Urlih Mates, glumac u filmovima “Deveti dan” i “Hitler – Poslednji dani”

I vođe su bili ljudska bića

Urlih Mates, jedan od najcenjenijih glumaca nemačke filmske i pozorišne scene, stigao je juče na FEST, na kome se prikazuju dva njegova filma koja je snimio protekle godine: “Hitler – Poslednji dani” i “Deveti dan”.

* Vaša dva poslednja filma su o nacizmu. Da li možete pa podvučete crtu između njih?

- Oni su veoma različiti. “Hitler – Poslednji dani” je veliki epski film. To je pokušaj da se prikažu nacističke ideologije u tih poslednjih deset dana sistema. Film pokušava da kombinuje atmosferu u bunkeru sa svime što se dešavalo iznad zemlje u Berlinu. I ove dve atmosfere su kontradiktorne na neki način. Prvi film je veliki i veoma skup, sa dosta glumaca i statista. Drugi film, koji je režirao Folker Šlendorf je veoma skroman u neku ruku. Mala ekipa, s malim budžetom i malom pričom o velikoj osobi. Taj lik je u neku ruku bio heroj, pisao je dnevnik. Radnja filma prati događaje tokom jedne nedelje, tokom devet dana u životu jednog čoveka. On sam po sebi nije veoma spektakularan, ali su stvari koje je uradio veoma značajne.

Prvi film je veliki film o zlim ljudima kakvi su bili nacisti, a drugi je mali , tih, miran film o jednom zaista velikom čoveku.

* Da li je bilo teško glumeti lik Jozefa Gebelsa? Delovali ste veoma strašno u filmu?

- Da li je to kompliment?

* Da.

- Naravno. Bio sam veoma skrupulozan i prvo sam odbio da glumim taj lik. Agent me je pozvao i rekao: “Hej, pogodi koja je tvoja sledeća uloga. Jozef Gebels.” Ja sam odmah rekao ne. Ne želim da glumim taj lik. Ne želim da imam ništa s tim likom. Naravno, možda ne moraš da se identifikuješ s likom, ali svakako moraš da mu se približiš. Razumljivo je da ne želite da se poredite sa nekim ko je bio toliko destruktivan i toliko zao. Ali on je ipak bio ljudsko biće. Ne znam… U nekom momentu jednostavno vas sustigne neka glumačka ambicija. I onda poželite da budete dobri u tome. Nedeljama sam odbijao da igram taj lik. Ali onda sam počeo da čitam njegove dnevnike. I onda sam rekao sebi - ovo je izazov! Želim da rešim ovaj problem, tako što ću igrati nekoga ko je bio toliko ciničan i zao, kao što je to bio Gebels. Zadatak jednog glumca je da dočara neku kontradiktornu osobu, neki enigmatični lik. Ne mogu reći da nije bilo izazovno posegnuti za psihologijom lika kao što je on.

Drugi je bio mnogo više introvertan. Mnogo tiši, reaktivniji. Za mene je sveštenik predstavljao nemu ulogu. On naravno govori u filmu, ali to nemo predstavlja njegove reakcije, unutrašnja osećanja, reakcije na ono šta mu se dešavalo, šta mu je radila porodica, što mu je uradio Gestapo. Moj zadatak je bio da budem što otvoreniji i što reaktivniji. Veoma drugačije od Gebelsa, koji iako je bio u poslednjim danima pomalo iscrpljen, veoma ekstrovertan i energičan u neku ruku.

* Bilo je mnogo reakcija u Nemačkoj i Austriji, da li je Hitler trebalo da bude prikazan kao ljudsko biće…

- Naravno. Razumeo sam diskusiju koja je svakako bila korisna. Ali on nije bio slon, bio je ljudsko biće. Mislim da je naročito bitno za Nemce da pokažu da su oni bili nacisti, čak i vođe ljudi poput nas. Oni su bili ljudska bića. Odgajali su ih nemački i austrijski roditelji, a oni su postajali vođe zahvaljujući inteligenciji i zlobi, koju su posedovali. Šta god, oni su bili ljudi poput nas. I mislim da je bitno da se ljudima prikaže da oni nisu bili monstrumi ili vanzemaljci, oni su prosto deo našeg društva.

* Čini mi se da ste svi imali sličan pristup ulogama. Da li je to Hiršbigel tražio od vas?

- To je onda kvalitet filma. I kvalitet režisera. Osećali smo se kao grupa. Naročito glumci u bunkeru. Bili smo u veoma malim sobama, veličine jedva 15 kvadrata. A na setu smo provodili po 12 do 14 sati dnevno. Tako da su svi bili na neki način pod uticajem glume svojih kolega. Većina nas se poznaje i od ranije, pre početka snimanja i mislim da je to bila dobra grupa glumaca. Imao sam zaista puno sreće s rediteljima u oba filma. Obojica su zaista sjajni.

* Vi ste čovek koji najčešće sinhronizuje Keneta Branu u Nemačkoj. Da li ste sinhronizovali i druge glumce?

- Mislim da sam tri puta radio Šona Pena. Radio sam Čarlija Šina u filmu “Vod”… Da li znate ko su “The Waltons”? To je veoma popularna serija u Americi I Nemačkoj. Interesantno je to da se u Nemačkoj ne računa ako si igrao u velikim filmovima ili Hamleta. Ali, ako kažem da sam sinhronizovao jednog od “Waltonovih”, onda ljudi između 20 i 50 godina obično reaguju: “Ne mogu da verujem! Sinhronizovao si Voltonove! To je potpuno fantastično”. Ali više se ne bavim sinhronizacijom, ne sviđa mi se. Sada igram u pozorištu, snimam filmove. Sinhronizacija je za mene “tempi pasati”.