Jezik

eng

Pratite nas

FEST INTERVJU: Jurij Rečinski, reditelj filma "Napaćeni", i glumica Angela Gregović u ulozi Hane

 

-Ima li nade za porodicu koja je u centru vašeg filma?

Jurij: Nadam se da ima, mislim da nemamo bolju opciju za ko-egzistenciju od porodice. Postaje sve više izazovno da se živi tako, bar na zapadu. Ja sad sa ženom i sinom živim jako daleko od svojih roditelja, i tek sam posle dobijanja deteta shvatio koliko je zapravo korisno živeti sa roditeljima i ostalim članovima porodice.

-Za lik Hane je veoma vezan Juri. Je l on neophodan balans u njenom životu, je l on ta slamka za koju se ona drži?

Anđela: Ona je osoba koja pada iz bezbrižnog života, sve je pred njom, ideje, snovi i nadanja, i onda padne i razbije se totalno o pod, i tu počinje ustvari film i njena uloga. Ona pokušava da se uhvati za nešto što joj je u tom trenutku nedostupno. Misli da je to Juri, da je to njena majka, onda nije sigurna pa traži drugde i to je ta nemoć koja je važna u tom trenutku za nju kao i za svakog od nas. Šta se događa kad ste u situaciji totalne nemoći, kakvi su vam prioriteti, kakva pitanja imate, šta radite.

-Kako je došlo do vaše saradnje sa rediteljem?

Anđela: Ja sam dobila poruku da izvesni reditelj koga poznajem kao dokumentaristu pravi igrani film. Želela sam da se sretnem s njim i da porazgovaramo, ali nisam mislila da ću dobiti ulogu. Onda smo se sreli i on mi je izneo tu priču i neočekivano za mene smo nastavili da se srećemo. Ja nisam verovala da je to sve stvarno i da radim sa kolegama kao što su Marija Hofštater, čak 6, 7 meseci nakon početka snimanja sam i dalje bila u neverici.

Jurij: Bio sam vrlo srećan svojim izborom i impresioniran sam rezultatima njenog rada.

-Kako je izgledao rad na filmu?

Jurij: Moj glavni rad je bio sa glumcima, ovakav film zahteva temeljno istraživanje likova jer se oslanjamo dosta na improvizaciju. Kad radite tako, ne možete da pišete konvencionalni scenario, to mora da bude precizno postavljena situacija i konflikt, moraju biti pripremljene sve dramske tačke koje treba da se pogode. To su na kraju dugi periodi neprekinute akcije, koji mogu da traju pola sata ili deset sati. Problem ovog sistema nastaje u montaži jer imate toliko mogućnosti kako film može da izgleda, da je jako teško odlučiti koji film na kraju želite da prikažete.

Anđela: Nema scenarija. Vi znate o čemu se radi u toj sceni koju ćete da snimate, imate iza sebe godinu dana pripreme, ne znate druge uloge, ne znate ko će šta da radi, kao će da se ponašaju, koji im je cilj, ne znate koliko će da traje scena, i ne znate šta se snima taj dan. Moja uloga je bila specifična, znala sam otprilike šta smo snimali i šta bi moglo biti.

-S obzirom na to da je film praktično nastao u montaži, koja je bila vaša početna ideja i priča sa kojom ste krenuli u ovaj projekat?

Jurij: To su bile dve situacije, jedna je priča o paru u bolnici koja je prilično jasna, imala je početak sredinu i kraj, napisana kao klasičan scenario. Druga je nastala razmišljanjem šta može da bude paralelno tome, šta je pandan ukrajinskoj bolnici, i javila se priča o demenciji i starom bračnom paru u Austriji. Na kraju sam montirao skoro paralelno, nesreća u Ukrajini, nesreća u Austriji, ljubavna scena u Ukrajini, ljubavna scena u Austriji. To je jednostavna struktura. Naravno da sam u glavi pre snimanja imao prilično detaljnu viziju kako bi film mogao da izgleda, ali ja imam problem sa završenim scenarijima. Ok, završili ste scenario, nabavili ste finansijere, počeli ste sa pripremama, završili ste kasting, prošla je godina dana. Dolazite na lokaciju koja je drugačija od onoga što piše u scenariju, imate glumce koji su razvili likove mnogo bogatije od onoga što piše u scenariju. Naravno, mogu da pokušam da ispratim scenario na silu, ali to me ne interesuje, više volim da stvorim situaciju u kojoj postoji konflikt i pustim je da me iznenadi i razvije se u nešto iznenađujuće. Moji scenariji su primer onoga što može da bude, ali nikad neće biti.

-Kada neko pogleda vašu biografiju i vidi naslove poput Sickfuckpeople, Why so happy, Ugly, pomislio bi da imate poprilično obeshrabrujuć pogled na svet, a privatno delujete poprilično pozitivno.

Jurij: Ne znam zašto je to tako, možda zato što mi je više muka da budem depresivan.

-Znači vaš način da se izborite sa depresijom je da snimate filmove?

Jurij: Pre bih rekao da je moj privatni život terapija od depresije koja nastaje iz mojih filmova i mojih dubokih misli. To nije nešto što ja biram, to je nešto što mogu da zamislim ili što mi se desilo, kao sa ovom pričom  u bolnici.

-Imali ste premijeru na festivalu u Roterdamu, kakvi su bili utisci i kako reakcije publike utiču na vas?

Jurij: Teško je odgovoriti na ovo pitanje jer sam i dalje zbunjen oko reakcija. Nemam jasan odgovor, ne znam zaista da li mogu da verujem ni pozitivnim ni negativnim komentarima. Film veoma deli ljude, ali ni neki komplimenti me ne čine srećnim. Kad čitam neke komentare shvatam da su ti ljudi gledali potpuno drugačiji film. To je verovatno moja greška zbog načina na koji je taj narativ ispričan i naravno razlike u interpretaciji, ali ipak sam bio iznenađen. Ne znam, još ne mogu da kažem kako je ovaj film primljen, treba mi još vremena i projekcija.

 

Sponzori

Uz posebnu zahvalnost
Lukoil
 
Sponzori
Prijatelj festivala
MTS
 
Ford
 
Gorki list
 
Voda Voda
 
Tikves
 
Zajecarsko